Подсетник

БРАНКО ПЕШИЋ (1922-1986), ВИШЕ ОД ГРАДОНАЧЕЛНИКА
Добра нарав Београда
Када би на један тас ставили свих седамнаест градоначелника Београда после њега, а на други Бранка, истински Београђани знају на коју би страну превагнуло. За његова два мандата, од 1966. до 1973, изграђено је у Београду 81.387 станова. Подигнуто је шездесет шест основних и девет средњих школа, „Газела”, Теразијски тунел, Народна библиотека, „Пинки” и „Пионир”, „Београђанка”, пет спортских центара са базенима, уређене су Скадарлија и Ада, установљени Битеф, Бемус, Фест. За све то време, градоначелник је живео у старинској родитељској кући у земунској Горњој вароши и никада себи није доделио стан

Пише: Милош Лазић

Сигурно данас неки не мисле тако, али ако би се на један тас кантара поставио Бранко Пешић, а на други остали што су после њега били на челу престонице, свих седамнаесторо – Живорад Ковачевић, Богдан Богдановић, Александар Бакочевић, Милорад Унковић, др Слободанка Груден, Небојша Човић, Зоран Ђинђић, Милан Божић, Војислав Михаиловић, Милан Протић, Драган Јочић, Радмила Хрустановић, Ненад Богдановић, Зоран Алимпић, Бранислав Белић, Драган Ђилас и још актуелни Синиша Мали – слути се на коју страну би језичак превагнуо.
Од Илије Чарапића, првог председника Београдске општине, који је на то место постављен 7. маја 1839. године, до Синише Малог, последњег у том низу, на кормилу града било је седамдесет шесторо мање или више успешних људи, а најдубљи траг у његовој бурној повести оставио је Бранко Пешић.
Када су се у четвртак, 4. фебруара лани, на Земунском гробљу, на Гардошу, окупили чланови Бранкове породице, оно мало преживелих пријатеља, као и двестотинак поштовалаца, како би обележили тридесетогодишњицу његовог одласка, била је то прилика за подсећање на њега и његово дело, на анегдоте и догађаје који неумитно прерастају у урбане митове.
Тако се сазнало и да је он, а не садашња градска власт, ударио темеље „Београда на води”, али се у његово време то називало „Београд на Сави”. Новобеоградски блокови нанизани обалом у строју представљају споменик и том подухвату, и Бранку Пешићу, а грађени су нашим парама, махом из заборављеног Фонда солидарности. У време Бранковог градоначелниковања у Београду је сваке године грађено више станова него данас у читавој Србији. Неко је поводом тога обелоданио податак да је у два његова мандата у престоници никло чак 41.000 „стамбених јединица”.
– Није – исправља Лазар Пешић, Бранков син. – Званични подаци веле да је од 1965. до краја 1973. изграђено 81.387 станова! Највише 1970. године. У његово време изграђено је и 66 основних и девет средњих школа, „Газела”, Теразијски тунел, Народна библиотека, „Пинки” и „Пионир”, „Скадарлија”, „Београђанка”, пет спортских центара са базенима, уређена је Ада Циганлија, триста чуда. За његовог мандата установљени су Битеф, Бемус и Фест. Мени је у свему најдраже, а ретко се помиње: обезбедио је пристојан станчић за Милунку Савић, намерно заборављену јунакињу из Великог рата, па је бар старост проживела достојанственије.

СТАРИНСКИ ПРИНЦИПИ, НОВИ ЛИК БЕОГРАДА

Седели смо у кући породице Пешић у Земуну, у горњоварошкој Улици цара Душана, и пијуцкали домаћу ракијицу. Чекали смо да се укрчкају сарме спремљене по рецепту баба Анке, а од купуса изниклог у њеној старој башти, где Лаза и данас узгаја свакојако органско поврће за породицу и пријатеље. Причали смо о ономе што не бележе новине и званична биографија.
– Ово је кућа мог деде Димитрија – одговорио је Лаза на непостављено питање. – Мало је уприличена времену, али је остала иста као пре рата. Деда је имао три брата, па у овом делу Земуна има још Пешића; ту су, на окупу, у кругу од стотинак метара. Да, тата је вероватно могао да додели стан и себи, али њему то никад није могло пасти на памет.
У том чудном путовању времепловом помагала нам је огромна, руком укоричена књига, ремек-дело књиговезачке уметности израђено у само једном примерку. Смислили су је, исписали и осликали Бранкови пријатељи 1972. године, поводом његовог 50. рођендана. Има у њој уметничких слика, скица и вињета, предивних текстова исписаних руком аутора, као и јединствених фотографија, колажа...
Са избледеле фотографије земунских гимназијалаца, снимљене крајем тридесетих година прошлог столећа, смешкају се скојевци Бранко и Јанко Абафи, Марко Никезић, Мирко Тепавац и Бранко Пешић. На полеђини не пише ништа, али забележено је у хроникама да су сва петорица, као осведочени левичари и бунџије, најурени из школе и да су матурирали у градовима широм Србије. Бранко се уписао на Правни факултет и да га рат није омео, а многе од његових исписника је и покосио, средином четрдесетих већ би увелико дипломирао.
Мало је недостајало да после рата не скине униформу, јер је био високи старешина дивизије (за успомену на то време доживотно су му телом лутали снајперски метак и неколико гелера). Демобилисао се тек кад су га из Градског комитета позвали да буде председник земунског СКОЈ-а. Прихватио је нову дужност, али не и плату: сматрао је да се тај рад не сме наплаћивати. Тек кад су му запретили пристао је да узима зараду, иначе двоструко мању од оне у војсци. После је обављао различите дужности, све до председника општине Земун, а за првог човека Скупштине Београда изабран је крајем 1964. и за наредних девет година променио му лик.
– Не само лик, већ и дух – каже Лаза. – Можда то није његова заслуга, можда је то последица раста стандарда, али догодиле су се огромне промене у навикама старих и нових Београђана. Био сам исувише млад да то опазим, али слушао сам приче старијих.

НЕУТАБАНИМ СТАЗАМА

Шапутало се да су Бранко и Ђока Лазић због експропријације парцела између Смутековца и Губеревца, пред почетак градње „Газеле” и приступне петље, отишли код Константина Поповића на „другарске преговоре”. Наиме, испоставило се да је нека земља на том потезу још у власништву породице Поповић, а да се одузима високорангираном политичару од угледа у народу није било превише упутно. Коча их је примио и пажљиво саслушао, а онда им објаснио да, као рођени Београђанин, не помишља да нешто наплати већ да са задовољством поклања речене плацеве. Има, рече, само један услов, а то је да на документу који се тиче тог земљишта буде назначено да је реч о поклону његове породице (о томе би више требало да зна архитекта Брана Јовин, који је и пројектовао Мостарску петљу).
– Има ту нечег узвишеног – каже Лаза. – Када је баба Анка почетком осамдесетих намерила да овде, у дворишту, сагради нову летњу кухињу не већу од уличне трафике, тата је инсистирао да се прво уради елаборат, како прописи налажу. Била је то књижурина са пројектима, плановима, молбама, дозволама... чија је израда коштала скупље него сама кухиња. Још је чувам. То је другачији, данас многима несхватљиви ментални склоп. Па, за њега је било непојмљиво да не буде на послу пре седам ујутру! Или да не помогне некоме, макар и непознатом, ако може.
Због тога не чуди што је једаред извесном новинару признао да му је током деветогодишњег управљања градом најтеже пао – јун 1968. Ко дуже памти, сетиће се да је то било време првих, а ваљда и највећих студентских демонстрација. Не зато што је ту себе сматрао одговорним за нешто, већ због сукоба који су морали да се избегну. Отишао је са Вељком Влаховићем и Милошем Минићем до студената утаборених код новобеоградског подвожњака и тада рекао нешто што се данас злонамерно интерпретира, па неки сматрају да је, у најмању руку, он лично одговоран за сукобе са полицијом. Напротив, рекао им је, дословно: „Ма немам ја ништа против, демонстрирајте, али останите иза подвожњака.”
У време „сукоба са либералима”, почетком седамдесетих, изрекао је једну бласфемичну мисао. Отприлике: ја нисам ни за ове, ни за оне, већ за измирење, па да наставимо да радимо за добробит земље и народа.
– Такав је остао заувек – прича Лаза. – Уз то, тата никада није заборављао своје пријатеље, без обзира на евентуалне идеолошке и партијске разлике, што је за многе данас заборављена врлина. Тако је, на пример, ишао на сахрану Леки Ранковићу упркос томе што су му многи саветовали да то не чини. Све мислим да је због таквих „грехова” остао доживотни потпредседник Председништва Србије?
Мада, сматрало се да је био љубимац Јосипа Броза, да му је доживотни председник био изузетно наклоњен.
– Не верујем. Неколико пута му је помогао својим ауторитетом, али не из неке посебне наклоности. На пример, кад је аутопут требало да прође крај Аутокоманде, установљено је да земљиште припада Војсци. Сматрало се да је то „готова ствар”, али генерал Гошњак је очекивао да ће инкасирати неке силне милијарде ондашњих динара, иако су ту биле само некакве напуштене шупе. Тата је поводом тога написао Титу писмо, а овај му је одговорио већ сутрадан. И њему, и Гошњаку. Радови су настављени а да ЈНА, колико знам, није добила ни динар.

НЕДЕЉА УВЕК ЗА ПОРОДИЦУ

Поводом обележавања годишњице Бранкове смрти на Гардош је дошло мноштво спортиста, а међу њима и Јован Џакула, легендарни боксерски репрезентативац, вишеструки шампион државе из времена кад је Југославија у том спорту, тада још аматерском, била у светском врху, уз раме Совјетском Савезу.
– Било ми је драго што је дошао, знам да га је тата изузетно поштовао као врхунског спортисту и доброг човека – разнежио се Лазар. – Иако многи верују да се и мој отац бавио боксом, то није тачно. Прича о боксу је, ипак, нешто другачија.
Лазин деда Димитрије у овој истој кући је све до после рата држао познату кафану „Код Мите Пешића”, и то с музиком. Кафана је радила само суботом и недељом, док су радним данима у њој тренирали полазници боксерске школе „Демпсеј”, па је Бранко тако заволео бокс.
– И омрзнуо куглање – додаје Лаза. – Јер, иза кафане је била куглашка стаза, на којој је тата постављао кегле. Радио је то за бакшиш, али и под морањем, па му се огадило. А, што се осталих спортова тиче, он је редовно одлазио у Спортски центар „Ташмајдан”, где је имао своје жртве за стони тенис. Милана Рајачића, пре свих, мада би му се често нашао и ваш колега из Политике Борко Гвозденовић, уредник, доцније дописник из Москве и Пекинга. Тамо је мој отац и пливао, мада му је Дунав, ипак, био дражи.
Са сетом нам је Лаза причао о породичним недељним излетима по Фрушкој гори и васцелом Срему, где се Бранко осећао као свој на своме.
– Наговарао је паоре из оближњих села Доњег Срема да приступе граду како би им се асфалтирали путеви – поверио се. – Неки су прихватили, а неки не, па су се после покајали. А, када већ спомињем наше излете, прочитао сам негде да је радио чак и недељом, да је уз портира био најредовнији у градској скупштини. То није тачно. Догађало се да недељом сврати тамо, али тај дан је био резервисан за нас, и за обавезан заједнички породични ручак. Тај обичај сам преузео и наставио...
Да би то и доказао донео је нарамак фотографија снимљених на разним дунавским плажама где су пландовали недељом. Са једне се смејао Серафим, мање познат као Жика Живуловић, наш славни колега?
– А, Жика – изненадио се и Лаза. – Па, он нам је ујак, брат наше мајке Десе.
Тако смо кренули да се веремо по гранама родословног стабла. Лазар је, по пречанском обичају, требало да наследи име од деде Димитрија, али је крштен по стрицу који је погинуо на Сремском фронту, док је његова сестра Софија добила име по тетки која је убијена у Јасеновцу.
– Тако смо пореметили след, али је зато мој син добио име Димитрије, по прадеди. Он је средњошколац, а ћерка Теса је апсолвент. Добра су то деца, деда би био поносан на њих.

***

Сналажљивост
– Требало је да се гради велика трафо-станица, а пара није било довољно – прича Лаза Пешић. – Тата се договори с неколико блиских сарадника да сваки други дан по сат-два искључе струју Дедињу. После извесног времена позове Пепца Кардељ и упита: „Бранко, шта је то? Не можемо више овако, стално нам нестаје струја.” Он јој каже: „Ма знам, ево, мучимо се, звао сам директора ,Електродистрибуције‘, али не вреди. Ми пустимо, али слаб напон, па зато и пуца. Имамо у плану ту трафо-станицу, но узалуд. Не можемо да изгурамо, немамо довољно пара.” Сутрадан зове Црвенковски и каже: „Хајде, реци колико треба?”

***

Један и многи
У оној уникатној књизи, рођенданском поклону Бранку Пешићу из 1972, пажњу привлачи страница на којој је безброј портрета Милене Дравић, а међу њима је и Бранков. Над овим колажом глумица је написала:
„Драги Бранко, нас је много, а Ви сте само један!”

***

Замало
Једном само што није пао у немилост. Догодило се то 1971, док је Броза водао по Београду и показивао му шта је све урађено у његовом мандату. У један мах Тито му рече: „Можда би ту требало и мало самокритике?” Неко други би вероватно пао као покошен, али не и Бранко. Напротив, хладно му је одговорио: „Можда, али угледамо се на старије колеге.” Настао је тајац, али онда се некако пробио и све прекрио смех. На томе је остало.